Вукашин

Само моја

Закуц’o је бурно часовник из снова,

твоје руке њежне најњежније грле...

У оку је суза а у души бура

још и усне твоје ка мојима хрле.

Завољех те лудо, к’о анђела свога.

Душа моја крхка због тебе се вије.

Чувам те од сваког сем од срца свога,

a срце те моје безобразно крије.

Живјех до сад тихо под небеским прахом,

живјећу и даље све док тијело смије...

Са тобом је љепше, уз тебе је лако

чак и звијезде виде да нисам ко прије.

Закуц’o је опет часовник из снова,

к’о да жели нешто од мене да скрије,

не морам ни знати ако тебе није

крхка душа моја још се за те вије.

Вукашин Б.

у Новом Саду 24. јула 2008

(Ову пјесму сам написао приликом сјећања на једну од многобројних ноћи које су биле и којих више неће бити, бар не таквих, ко зна због чега, неко је тако желио, можда сам тај неко и ја, елем надам се да ће вам се допасти, хоћу да знате да је изашла из срца, душу да не помињем. Још само да видим коментаре и биће све у најбољем реду. Поздрав свима!)

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови
• Администрација

• Само моја

• Генерална [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom